Пријем првака у школску библиотеку

У среду, 2. новембра у школској библиотеци одржан је пријем првака у библиотеку. Том приликом су ученицима подељене чланске карте и представљена основна правила понашања у библиотеци и однос прека позајмљеној књизи.

За ученике је припремљен мали едукативни програм у оквиру ког су ученици виртуелно прошли кроз најлепше библиотеке света, урадили квиз знања о познавању библиотеке и правила у њој, а на крају им је прочитана и бајка, написана у њихову част.

Квиз: https://wordwall.net/sr/resource/37607827

Програм су припремили:

учитељица Светлана Мунић и наставник српског језика Драгомир Бурнаћ

Сузе мале Сликовнице

Понедељак, крај месеца октобра. Ноћи су дуге и мрачне, јутра хладна и магловите. Светлост се све слабије пробија до угла велике школске библиотеке. Књиге су слепиле своје корице, огрнуле се папирним, чврстим повезима и чекају стрпљиво да их неке топле, дечје руке угреју.

Прво се пробудиле госпођа Најлепше бајке света, а одмах за њом и господин Свезнање. Господин Свезнање кад угледа да се се госпођа Најлепше бајке света мешкољи, поклони се и рече јој – Добро јутро, госпођо Најлепша. Како сте спавали? – Добро јутро, господине Свезнање. Хвала на питању, лепо сам спавала. У петак су ме тако лепо угрејале топле дечје руке, а разигране очи радознале деце су ме напуниле светлошћу, да још сијам. – А како сте Ви?

• Баш ми је мило да то чујем. Мене мало боли ухо једанаесте стране. У петак ме је један неваљалац тако преклопио, сва су ми се слова помутила. На сву срећу брзо су ме друга деца исправила, али још осећам бол. Нека деца никако да науче да се користе обележивачи страница, а не да нам заврћу уши. – Рече помало љутито господин Свезнање и протресе својим тврдим корицама. – О, немојте да сте накрај срца, па сигурна сам да то није урадио намерно, - уз осмех госпођа Најлепше бајке света покуша да оправда непажљивог дечака. На то се само господин Свезнање насмеши, те се учини као да се и сам одљутио. Таман да се поздраве и исправе на својим полицама, кад из самом угла, мрачног и још необасјаног светлошћу, зачу се тихо јецање. Госпођа Најлепше бајке света зашушта листовима тако снажно да се Снежана пробуди из најдубљег сна, а злој краљици се замоло не разби чаробно огледало.
• Сто му масних слова, узвикну господин Свезнање, - шта се то чује!? Неко плаче – престрашено рече госпођа Најлепше бајке света. У том тренутку, господин Свезнање се нагну толико да замало не падне са полице, – Звук долази са полице сликовница, - узвикну он.

На то се госпођа Најлепша нагну, јер је то био спрат испод њеног и угледа малу Сликовницу како је преклопила своје танке корице толико ниско да јој је наслов дошао до испод колена. Би јасно мудрој госпођи да нешто није у реду, лагано залепрша листом и скрену пажњу господину Свезнању, који је већ био спреман да подигне на узбуну господу Речнике, госпође Енциклопедије и све дечаке Романе који су још дремали покрај њега.

Благим и топлим гласом госпођа Најлепше бајке света се обрати малој Сликовници – Драга моја, зашто си невесела? Не смеш плакати, наквасићеш листове, разлиће се мастило и твоје прелепе слике биће уништене заувек.

Мала Сликовница подигне благо своје корице, сузним очима погледа старију госпођу и плачним гласом каже – Ко још мари за моје мастило и моје слике!? – На то се госпођа Најлепше бајке трегну и готово узвикну – Зашто тако говориш!? Ти си прва књига коју свако дете узме у руке, прво се теби обрадује.

– Тако је можда било некад, али ево прошла су већ два месеца, ни један првачић није дошао по мене. Данима стојим на овој мрачној полици, посматрам ужурбане кораке који долазе по вас остале књиге, читају вас и прелиставају, а мене нико ни да погледа. Корице су ми отежале од прашине, а листови слепили од нелистања. Ми сликовнице смо врло несрећне. Нас деца брзо прерасту, чим науче да читају, више им нисмо интересантне и занимљиве. Никоме онда нисмо потребне. Зашто деца тако рано науче да читају, то је неправда! – Јадала се мала Сликовница и изговорила све у једном даху, толико устрептало да су фине честице књишке прашине допрле до господина Свезнања који се закашљо толико да је целу библиотеку разбудио.

• О, шашава девојчице, баш си луцкаста! Шта теби све не пролази кроз те твоје листове, - кроз благи прекор и уз треперење листова, попут руке који милује, - рече јој госпођа Бајка. – Твоје слике су драгоцене за свако дете. Да њих нема, деца никада не би завирила у свет бајки, не би имала жељу да читају и истражују чародни свет речи. Твоје слике су чаробне, јер у рукама сваког детета причају нову причу. Ја сам осуђена на оно што је написано и то се никад не мења, деца ме брзо науче напамет, а ти, ти си увек и изнова нова, неиспричана прича. Треба да се радујеш томе. Уосталом, видећеш ускоро. – Насмеја се госпођа Бајка и благим шуштањем својих листова осуши сузне очи мале Сликовнице.

Мала сликовница се замислила, речи госпође Бајке је мало орасположише, али не сасвим. Видевши то господин Свезнање, заусти нешо да каже, али се зачу кључ у брави. Библиотекарка лаким кораком уђе у библиотеку, а књиге које су до тада сву пажњу биле обратиле на малу, чудну Сликовницу, поравнаше своје листове и вратише на своја места. Све је изгледало као да су непомичне и неме.

Само је мала Сликовница била у истом, полусавијеном положају у мрачном делу најниже полице у целом реду великих и високих полица. Библиотекарка приђе прозору, отвори га и пусти јутарњу свежину у просторију. Утом се огласи и школско звоно, а пред вратима се појави дечачић, са огромним ранцем на леђима.

• Добро јутро – ја бих да узмем неку књигу. Библиотекарка га погледа и насмеши му се – Коју књигу би ти желео? – Не знам, неку у којој има пуно слика – ја још не умем да читам најбоље, али волим да сам смишљам приче.

Библиотекарка истог трена приђе полици у самом углу, сагну се и са најниже полице узе малу Сликовницу. Када ју је предала дечаку у руке његово лице се озари, а папирно срце мале Сликовнице зашушта као на највећој олуји. Одједном, туга је нестала.

И док је дечак излазио из библиотеке, срећно носећи своју књигу, господин Свезнање махну оним преклопљеним уветом госпођи Бајци, срећан, готово заборавивши на љутњу и несавесног дечака који му је заврнуо ухо.

Госпођа Бајка му само махну, покушавајући да се не помера превише јер Успавана Лепотица тек треба да се пробуди. Све се чинило тако обично, а само су књиге криле велику тајну. Стрпљиво су чекале да је деца открију.

• Category Title